18.04.2019
Дан Музеја језика и писма
У понедељак 22. априла 2019. године у 13 часова у Музеју језика и писма у Тршићу програмом Језик у (не) материјалном културном наслеђу прославићемо осам година рада нашег музеја.
 
Унеско је 2019. годину прогласио за Међународну годину угрожених језика који нестају. То су језици малих заједница који често немају ни писмо. Ова година због тога је прилика да се подсетимо како постојање различитих језика у свету утиче на то да свет описујемо и доживљавамо на онолико различитих начина колико различитих језика говоримо. Губитак једног језика није само губитак за његове говорнике већ и за цео свет. Музеј језика и писма током свог осмогодишњег постојања у Знаменитом месту Тршић настоји да кроз своје програме негује различите нивое постојања српског језика као и његовог односа са осталим језицима (са којима ступа у комуникацију). Ове године поводом Дана Музеја језика и писма по шести пут одржавамо програм Језик у (не)материјалном културном наслеђу у којем неговање нашег језика увек стављамо у односе различитих димензија његовог постојања између нематеријалних и материјалних промена и непроменљивости. О богатству постојања српског језика говорићемо кроз изложбу Записи у глини Аранке Мојак и предавање др Сање Ранковић Српске родољубиве песме из времена Великог рата: од етномузиколошких записа до реинтерпретација. Керамичке скулптуре Аранке Мојак постављају питање промена језика током историје. Оне слова опредмећују дајући им изглед и трајност скулптура, али сами избори уметнице као што су уписивање слова у глину, инспирисаност словима која се више не употребљавају и словом Ј чија је употреба била предмет расправа, говоре о томе како промене језика настављају да живе у сећањима која су део наших говорења и како све оно што је записано добија више трајности и остаје доступно за читање свима чак и након промена начина писања. Истраживање етномузиколошкиње Сање Ранковић омогућиће нам да закорачимо у трајање усменог стваралаштва, његово преношење, промене и записивање и различите начине интерпретације током различитих историјских околности. Песме настале у Великом рату биле су израз поимања рата од стране његових учесника, а преносиле се као сећање на историјске догађаје. Однос према њима сваки пут је поново дефинисао заједницу која их је изводила или забрањивала.
 
Језик који траје и мења се у записима и изван њих је језик који мења и изнова ствара свет. Зато је и Вук Стефановић Караџић, у складу са временом у којем је стварао, о значају језика и нематеријалног културног наслеђа записао као опомену: 
 
Код свакога су народа најсветије ове три ствари: закон, језик и обичаји; тим се народи један с другим рођакају и један од другог разликују. Кад народ изгуби те три светиње, он изгуби и своје имe.