Вуков сабор
Вуков сабор, је најстарија и најмасовнија културна манифестација у Србији.
Први Вуков сабор одржан је 17. септембра 1933. године, када је обновљена и свечано отворена Вукова родна кућа у Тршићу. Од тада Вуку у спомен саборује се сваког септембра у последњу недељу пред Малу Госпојину. Сабор није одржан у две ратне године 1941. и 1944. године. Међутим, др Миодраг Матицки, говорећи на Сабору 2001. године, је истакао да је Сабор одржан и 1942. године и да су сачуване две фотографије о том Сабору.
Сваки Вуков сабор има за циљ да, сећањем на Вукову личност и дело, шири просветитељске идеје, да негује и чува језик и народну баштину, да подстиче развој књижевности и народног стваралаштва.
Прекретница у развоју ове најстарије и најмасовније културне манифестације у Србији је 1964. године, када је обележена стота годишњица Вукове смтри. Те године су студенти Београдског Универзитета изградили четири километра трасе пута кроз Тршић и пешачку стазу названу „Вуков пут до науке“, од Вукове куће до манастира Троноше. Поред пута и стазе, студенти су саградили велику отворену позорницу, коју је пројектовала архитекта Јованка Јефтановић из Београда. Од тада завршна свечаност Сабора се одржава на саборишту, уместо у дворишту Вукове спомен куће.На тај начин је омогућено да се у част реформатора српског језика, у његовом родном месту, изводе веома значајна уметничка дела, као што су: Охридска легенда Стевана Христића, Еро с онога свијета Јакова Готовца, Иво од Семберије Исидора Бајића; потом Горски вијенац П. П. Његоша, у режији Виде Огњеновић; Бановић Страхиња Борислава Михаиловића Михиза, у режији Дејана Мијача; Лутам још витак - представа поводом стоте годишњице рођења Милоша Црњанског, редитеља Небојше Брадића. Сабориште је дограђено 1987. године када је непосредно уз позорницу подигнуто више мањих објеката.
Сабор почетком 70-тих година ХХ века добија, уместо локалног, републички карактер. Године 1970. установљавају се предсаборски дани, а у мају 1972. године Ђачки Вуков сабор. Поред тога у ово време Сабор карактерише и обраћање истакнутих личности из културе, уметности, науке и политике у програму завршног дана Вуковог сабора од 1970. Беседници су за ову прилику излагали своје ставове о разним друштвеним, социјалним, политичким и идеолошким темама. Међу беседницима на завршној свечаности били су: Михајло Марковић, Иван Стамболић, Добривоје Видић, Оскар Давичо, Милорад Павић, Матија Бећковић, Миодраг Матицки, Душан Ковачевић.
Предсаборске свечаности деценијама већ бележе у свом програму гостовање најзначајнијих књижевника, ликовних и музичких стваралаца који своју инспирацију налазе на врелу народног стваралаштва.
Сабор је давао снажан подстрек за просветни, културни, научни и уметнички рад многих појединаца, организација и установа.
Вук Стефановић Караџић је резолуцијом UNESCO-а 1985. године проглашен „грађанином света“, где је забележено да је он “један од оних умова који су највише допринели духовном јединству човечанства.”
У целом свету је, пригодним програмом 1987. године, прослављено двестота годишњица од Вуковог рођења. Те године Тршић је као етно целина постао богатији за читав низ аутентичних објеката из 19. века пренетих из целе Србије.
Вуков сабор је 2012. године уписан у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.
Вуков Сабор у организацији Центра за културу Вук Караџић и Програмског савета Вукових сабора настоји да буде стециште свих који културу Србије доживљавају као део отворене европске баштине, место властитог националног идентитета.
